- Mnoge se stvari ne menjaju nikad, a posebne žene, samo nabolje!

Taj poznati, zvučni glas.. Nalet iznenadne radosti naterao me da se okrenem i poletom klinke krenem u njegovom pravcu...

- Andrej !! Hahaha....

- Možda je ipak trebalo da kažem da neke devojčice jednom i odrastu...

Nije ni završio rečenicu, a već sam se stvorila pored njega..

- Dobro mala, pa gde si ti?

- Tamo gde si me ostavio.... A ti ..?

- E sad, o tome ko je koga ostavio i gde, bolje da ne počinjemo a ja sam opet ovde ali samo na par dana. Jedan moj prijatelj je danas držao predavanje na nekom seminaru pa sam došao s njim... Kad ono..

- Kad ono luda mala...

Nasmejao se..

Nekoliko trenutaka u njegovom zagrljaju vratili su me u davnu prošlost, iako me od nje delilo samo par godina. Osetila sam se spokojno, baš kao i onda kada su njegove ruke bile jedino stabilno tlo po kojem sam nesigurno puzala dok sam upoznavala život.. U to vreme su sve moje staze podrhtavale..
Ovaj je čovek bio i oaza i luka, sidro, oslonac i zamamno obećanje da poznati kliše - život je lep - jednom neće biti samo puka fraza...
Sećala sam ga se kao pravog čoveka u pogrešnom vremenu, nepogrešivog u svemu osim u izboru trenutka u kome je ušao u moj život.. Tada sam za njega bila preslaba a sada jedva da sam to više i bila ja, bar ne onakva kakvu me je on poznavao...

Svakako sam sada znala stvari koje onda nisam jer sam tek nakon što sam ga upoznala počela da primećujem poznato lice na TV ekranu, iako ne suviše često. Pojavljivao se samo koliko je morao a ti trenuci su mi izazivali osmehe, redovno... Setila bih se kako sam mu pričala o svojoj zgroženosti politikom i blatom u koje smo kao nacija kolektivno tonuli.. Kako sam mu govorila da je malo toga što me boli kao nepravda, osim nemogućnosti da nju utičem.. Bila sam potpuno neinformisana po pitanju bilo kakvih aktuelnih događaja jer sam se revoltirano zatvarala u sigurne svetove i krugove obožavanih knjiga... Odlučna da amputiram sve nezdrave tračeve, skandale i kvazi-kulturu nove Srbije, isekla sam sa bolesnim i to malo zdravog mesa koje joj je preostalo, prateći još samo vremenske prognoze i listajući retke vredne časopise, one koji su se poslednjim trzajima borili za život.

Vremenom je oko počelo da mi zapinje za njegovo ime u novinama pa sam tako i saznala da većinu vremena provodi u Rusiji ..a da su njegovi koreni tamo, čula sam od njega. Tek sam se tada prisetila svih telefonskih poziva, iznenadnih putovanja i povremenih naleta briga od kojih me štedeo.
Pamtila sam samo snagu... snagu i sigurnost.
Jedino njegova osećanja nisam mogla da uzvratim istom merom a bolje od ikoga sam znala kako žeže neutaživa čežnja.. pa sam otišla. Nisam mogla da gledam kako mu se zenice u nadi šire jer su mi bile isuviše dobro poznate, sretala sam ih u ogledalu svaki dan... Ali ne u njegovoj blizini..

- Hajde, vodim te na ručak..

Seminar se održavao na Fruškoj gori pa smo se uputili ka jedinom mestu gde smo mogli da sednemo. Restoran je vrveo od predavača i gostiju. Obično me to nerviralo, ali su mi tog dana izlizane keramičke pločice osunčane sale delovale kao crveni tepih – pored Andreja sam se uvek osećala kao prva, jedina i najpoželjnija.. Odlučila sam da uživam u tome, bar u ime starih vremena...

- Promenila si se. Jako...
- Jesam. – blago sam se nasmešila.
- Možda si konačno velika devojčica...

Namignuo je kao da zna šta mi je prošlo kroz glavu.. Pre početka naše veze predstavljao me kao malu koja će biti njegova devojka kad poraste...

- Dobro veče !!!!!

Tog trenutka kad sam podigla pogled, porekla sam svaku svoju izjavu da me skoro ništa više ne može šokirati.. Uvređen glas obojen besom pripadao je ni manje ni više nego.. Marku..

- Šta radiš ovde Marko?
- Bolje bi bilo da ti meni kažeš šta TI radiš ovde..

Tresla sam se.

Začula sam Andrejev glas:

- Ljubavi, ko je ovo?
- Veruj mi da nemam pojma. Jedan od onih koji me stalno prate, poput zloduha...
Jedva znam kako se zove.
Pogledala sam naviše ka toj već dahćućoj spodobi crvenog lica kao da ga vidim prvi put..
Glas mu se tresao od besa i neverice kad je gotovo povikao, isprekidano:

- Ja sam njen verenik !!!

Nisam bila sigurna da li ću početi da se smejem ili vrištim kad je Andrej rekao:

- O bejbi.. Uvek si bila originalna ali ovakav poklon za godišnjicu nisam očekivao.. Cirkuska maskota.. – počeo je glasno da se smeje kao u pozorištu – malo mi je neprijatno ovde da aplaudiram, nema smisla... Svaka čast momče, briljantno si odigrao dvorsku ludu, čak si i kostim obukao!! Molim te idi i donesi nam flašu Kristala, ali samo iz limitirane kolekcije..Od kada se ovo može naručiti, konobar-verenik..pa ti si toliko maštovita da nemam teksta.
- Sve za tebe savršeni čoveče. Platila sam za ovo, a veruj mi, nije bilo baš jeftino...
- Verujem, mila, vidi kako se đilkos nacifrao, čak nije ni fejk Rolex..ima pravi, gde li si ga samo izbunarila...ha ha ha... Za ovo te vodim u Pariz, biraj dijamant koji poželiš....

Potpuno spontano, prinela sam usne njegovom obrazu da bi u poslednjem trenutku on svoje prislonio na moje snagom koja mi nije dozvolila da se pobunim.. Kada se konačno zaustavio pogledao me u oči kao da smo sami na svetu..

Napućila sam usne i zatreptala očicama pa maznim glasom odgovorila:

- Oh, ljubavi moja, hvala ti....
A i tebi dobri čoveče svaka čast na talentu, ovo nije bilo lako za izvedbu..nikako...ne..

Marko me pogledao kao da će me ubiti, i nestao u sekundi...dok se udaljavao čulo se samo škrgutanje zubima i ljutito mrmljanje, te spominjanje moje majke u najgorem kontekstu..

- Igra je gotova, hvala ti..

- A sad mi ispričaj ko je to...

Saslušao me, od početka do kraja. Priznajem, sama pomisao da sam s tim stvorom ikad izašla, i to u javnost, činila je da se osećam kao poslednja glupača i svako normalan o tome ne bi ništa njemu rekao... Ipak jesam, s njim neiskrenost nije bila dobitna opcija..

- Možda nije naivno, čovek je psihopata.. Sociopata.. To se leči.
- Što definitivno nije moj problem..
- Hoćeš da ga rešimo? – pitao me kao da me zove na kafu.
- Ma, nema potrebe.. On je samo naduvano kuče koje laje. Ne ujeda, veruj mi...
- Znaš da bismo to lako završili. Gde mi je telefon?
- Nemoj..
- Jako te dobro poznajem mala, ne zaboravi. Tvoja dečija dobrota ima svoju drugu stranu.
Nisam odgovorila.

- Kad bi neko to zaslužio, usekla bi mu petu u srce i to pazeći da ti krv ne zaprlja lepo stopalo, je l’ da?

Sledila sam se pri pomisli da neko samo dotakne ono što mi je bilo sveto.. I dalje sam ćutala.
Progovorila sam tek nakon par minuta...

- Ako bude potrebe, neću se ustručavati da te pozovem..
- Naravno. Bilo kada...
- Nadajmo se da neće biti potrebe za tim…

Znala sam, svakako, da ću prvo pokušati sama.. I tačno sam znala kako.

Prethodni nastavak pogledajte ovde

Sledeći nastavak pogledajte ovde

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.