Marka Bogatića, novosadskog investitora u vrtoglavom usponu, upoznala sam pre mesec dana na otvaranju novog restorana.
Devedesete su odavno bile iza nas a ovo već polovina prve decenije svežeg veka. Marko je bio prototip kultivisanog predstavnika svojih saboraca minulog doba... Mobilni telefon je držao u džepu umesto na stolu, ključeve auta takođe...

Armanija sam i sama oduvek volela, ali bio je daleko zanosniji kad se potpisivao kao i svi velikani, krijući se na nekom skrivenom rubu platna. A taj gradski frajer, apsolutno siguran u sebe, valjda se vodio teorijom da se suprotnosti privlače pa se baš u potpise oblačio. Naravno, nezaobilazni Rolex je bio tu kako bi sasvim slučajno pobegao ispod rukava i podsetio na mesto pod suncem svog ponosnog vlasnika... U ovom slučaju, kršnog Marka od metar i devedeset, radničkim šakama i pričom.. tinejdžera...
Nije baš da sam bila imuna na impozantne dimenzije gorštačkog tipa, kao i svaka balkanska žena – pogotovo kad bih ga pratila izdaleka dok je bio još mističan... nemi muškarac atraktivnih kontura i gipkog hoda grabljivca. U krvi je žene da sanja da bude ugrabljena...

A ja...

Želela sam da budem zavedena – finim mrežama senzualnosti i seksualnosti, rečima i šapatima, pogledima, ubrzanim dahom i muževnom snagom svakog prsta koji bih osećala na usnama dok im ispituje punoću.. Sanjala sam da bivam osvajana smirenim a odlučnim pogledom pred kojim ne bih ni pomišljala da pričam, nego da slušam, želim, trebam... Pa kad budem osvojena da osvajam, tek tada....

Kad sam prihvatila da izađem s njim, uradila sam to misleći da je možda vreme da nekom pružim priliku znajući da svi nosimo maske, i možda je to bila njegova. A možda mi je, prosto, bilo dosadno.

Kako god, sve su moje iluzije o kršnom muškarcu ispod kršne fasade nepovratno nestale kad sam saznala za stan na vrhu „njegove“ nove zgrade, vozni park, kuću na plaži rodne grude.. A sve to od njega pitomog i toplog, humanog i dobroćudnog.. Govorio je da ne pati od kvazi-snobovskog ručavanja i večeravanja po fensi restoranima, takav skroman kakav je bio jer nije mogao da zamisli ništa lepše od mamine kuhinje.. A više od svega voleo je baš nju da obraduje.. Kako mu nikada nije tražila ništa, tako joj je s vremena na vreme oplemenjivao životni prostor velikim imenima tipa Kavali, Guči, Armani.... Da bi se, kad joj je već život to uskratio, a zahvaljujući velikom srcu svog sina, duhovno uzdigla i konačno skinula sa sebe miris kobasica i prženica, sa ruku žuljeve a sa tela pijacu..

Istrpela sam ga nekako te večeri, pristojno odgovorivši kasnije na par poziva. Pažljivo sam odbila fensi večeru za koju bi se, o kako pažljivo od njega, žrtvovao samo za mene, rekavši mu da imam unapred isplanirane večeri sa starim društvom... I imala sam, topla čokolada i knjiga svakako su bile opravdan razlog da na par dana i noći nestanem s planete bogomdanih... A i daleko bolje društvo za mene...svakako.

Iskreno sam se nadala da će me diskretna jutrošnja poruka izbiti iz njegove usijane glave....

Začula sam zvono i trgla se.
Pomislila sam kako ću naći načina i njega da se rešim – da mi ne bi otimalo dragocene minute od savršenog dana...
Na brzinu sam navukla bade-mantil i otvorila.
Ugledala sam poštara sa paketom i nasmejala sam se...

- Neki poklon?!
- Trebalo bi ovde da potpišete..
- Sačekajte malo, molim vas...

Htela sam prvo da proverim šta je u njemu, za slučaj da je ovaj paketić trebalo da nastavi svoj život tamo gde mu je to bilo namenjeno...
Osećaj me nije prevario, bila sam u pravu – pored mene mu svakako nije bilo suđeno.

- Samo trenutak...

Izvadila sam iz radnog stola minijaturnu belu karticu i zlatnu roler olovku, pa
napisala poruku.

- Izvinite što komplikujem, ali zaista bih želela da vratim ovo...... Ali ne bez objašnjenja, naravno..

Nasmešila sam se i pružila mu koverticu i čokoladu ...

- Nije trebalo, hvala vam...
- Ma ništa...

Uzvratio mi je osmeh otkrivši jamice na obrazima... Dobrica.

Nakon par sati, na drugom kraju grada, jedan muškarac je otvorio masivna ulazna vrata sveže renovirane kuće. Zapahnula ga je teška mešavina mirisa laka za parket i mirisa koji su dopirali iz kuhinje...

- Mama...
- E sine, stigao si....

Prišao joj je ljubeći je u obraz...

- Kakav ti je bio dan?
- Znaš moj dan, Marko... šporet, serije... E,da, bio je poštar, imaš paket...
- Ja?! Šta..?!
- Eno tamo na stolu u trpezariji..

Ušao je dnevnu sobu pa pogledom potražio paket među razbacanim časopisima koji su potpuno pokrili stari heklani stolnjak. Našao ga je tačno na bradavici nove estradne zvezde uhvaćene dok je nameštala gornji deo kupaćeg kostima nenaviknuta na njegovu naglo poraslu veličinu.
Pogledavši ga, odmah je znao. TOLIKO je znao.
Otvorio ga je i na vrhu video belu koverticu.
Par sekundi je gledao u nju, pa je zgužvao i bacio na pod..

- Kučka jebena, šta je ona umislila...? Zapamtiće me!!!

Vrelina pa bol u preponama razbesneli su ga još više..

- Šta je bilo sine?
- Ne pitaj me ništa, idem pod tuš....

Žena, ne preterano iznenađena ponašanjem svog prvenca, bacila je pogled na zgužvan papir....

Nesvesno je bacila pogled ka potrganom omotu kutije, koju je uzela i raspakovala.. Napola zbunjena, gledala je u - svoj omiljeni parfem.

Prethodni nastavak pogledajte ovde

Sledeći nastavak pogledajte ovde

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.